06. јун, 2026.
Блажено је ходити путима Његовим!
„Благо свакоме,
који се боји Господа,
који ходи путевима Његовијем!“
(Пс. 127)
На овај пут, као и на сваки пут, свако од нас је понио свој разлог. Или, на овај пут, као и на сваки пут, свакога од нас су водили његови разлози. Неко је кренуо из потребе да покаже захвалност милости и својим напором каже „Хвала Мајко“. Неко је ношен молитвом, проносио молбу Пресветој у десеточасовном входу ка Њеном појасу. Сви са надом и жељом да буду дио овог јединственог догађаја.
Путовање из Бања Луке за Београд је организовала наша Фондација „За породицу“. Првобитно, да бисмо мајкама са троје и више дјеце, омогућили бесплатно путовање на ово велико поклоничко сабрање. Међутим, убрзо је постало јасно да би било погрешно одбити искрене и истрајне жеље било коме ко жели да се поклони појасу Пресвете. Тако су се међу путницима нашли не само чланови Фондације и корисници Поносне картице, већ сви они који су изразили искрену жељу да крену. Некима је то била једина прилика. Мајке, кћерке, супруге, сестре, дјеца... Било је мјеста за све.
По ријечима Светог Владике Николаја Велимировића, свака мајка са дјететом је жива икона Богородице. Тако и наш лого приказује Пресвету Богородицу са Богомладенцем. Зато нам је било посебно важно да овај пут организујемо као дар породицама. Не као туристичку понуду, не као услугу, већ као прилику да заједно, као сапричасници, учествујемо у нечему што нас надилази.
У Београд смо стигли у раним јутарњим часовима. У 2.50 већ смо били у реду који се пружао далеко испред Храма. Са свих страна пристизали су људи. Породице са дјецом, монаси и монахиње, старији који су се ослањали једни на друге, млади који су стрпљиво чекали. Колона се кретала споро, непримјетно, али одлучно као равничарска ријека. Сат за сатом пролазио је у разговорима, молитви, тишини и повременим сусретима са људима који су пристизали из различитих крајева српских држава и страна, Србије, Републике Српске, Црне Горе, Сјеверне Македоније, Лике, Далмације, Книна.
Појас Пресвете Богородице има посебно мјесто у православном предању. За многе поклонике сусрет са овом светињом представља један од најзначајнијих духовних догађаја у животу. Зато, тешко је описати тренутак када се након дугог чекања нађете испред кивота. То је један од оних искуствених догађаја који се трајно проживљавају и не могу се вербализовати.
У повратку, сваладани умором и утисцима, дуго смо ћутали. Ћутањем смо заклањали оно што се не разглашава. Јер и благо када се разгласи, разграби се. Како је умор попуштао, заједнички доживљај сусрета са светињом је почео да се испољава код свих нас. Бујице ријечи захвалности и емоција су запљускивале и повремено испуњавале аутобус – и земљу и небо, чини ми се. Све у свему, једна лијепа ствар и једна лијепа слика.
Може бити да је то и највећа вриједност овог путовања.
Фондација „За породицу“ је настала из увјерења да породица не може бити препуштена друштвеним стихијама и да је добродетељ најбољи кормилар. Због тога смо годинама градили мрежу која данас окупља више од 10.500 породица и више од 300 привредника кроз пројекат „Пријатељи породице“. Створили смо живу заједницу солидарности а не само бројке. Тиме смо сви лично и колективно обогаћени. Обогаћени смо и овим путовањем као људи и као Хришћани. Показали смо да добра дјела не стварају велики буџети већ спремност да се дарује, да се да за другога и да се слиједи заједничка вриједност.
Зато ово путовање није завршено повратком кући.
Оно се наставља сваки пут када неко препоручи новог привредника да се прикључи мрежи „Пријатељи породице“, када неко подржи породицу којој је помоћ потребна, када неко одлучи да се укључи у рад Фондације или једноставно пружи руку другом човјеку. Тако се гради оно што смо видјели и осјетили на овом путу, заједница која није окупљена око интереса, већ око вриједности које трају.
